Veoma inteligentnim pojedincima ne prijaju česti socijalni kontakti, pokazuje istraživanje Satošija Kanazave i Normana Lija.

U korenu sreće modernog čoveka su iste stvari koje su činile zadovoljnim našeg pretka, tvrde naučnici, nazivajući ovo „savana teorijom“. Socijalna interakcija je bila ključna za preživljavanje u lovačko-sakupljačkim zajednicama, ali prostor je takođe bio važan.

Da bi testirali ovu teoriju, naučnici su analizirali zadovoljstvo životom ispitanika od 18 do 28 godina. Fokusirali su se na dva aspekta koja, kako kažu, razdvajaju život modernog i ranog čoveka – gustina naseljenosti i učestalost viđanja sa prijateljima.

Očekivano, ljudi u urbanim područjima bili su nezadovoljniji životom od onih koji su stanovali u malim gradovima. Kad je reč o drugom aspektu, sreća je rasla kod onih koji su se često družili s prijateljima. Ali ne i kada je reč o veoma inteligentnim pojedincima kojima česti kontakti donose nezadovoljstvo. Naučnici objašnjavaju da postoji jaz između načina na koji smo evoluirali i brzine modernog života. Veoma pametni ljudi su prilagodljiviji izazovima modernog života i lakše im je da iskorene ponašanje predaka kako bi krenuli napred, i to je razlog zbog kog njima ne prijaju česti kontakti.